Aliexpress WW
Prikaz rezultata 1 do 6 od ukupno 6

Tema: Мало мисли

  1. #1
    Jocaov/in lik
    Joca je offline Министар Дејанове Владе
    Datum priključivanja
    Sep 2005
    Lokacija
    Podgorica
    Poruka
    1,392

    Мало мисли

    Radite, kao da vam novac nije potreban.
    Volite, kao da niste nikada bili pogođeni.
    Plešite, kao da vas nitko ne gleda.
    Pevajte, kao da vas nitko ne sluša.
    Živite, kao da su nebesa na zemlji.

    Човек машта од детињства о великим градовим и славним поприштима, али стварне и одлучне битке за одржавање своје личности и остварење свега што она у себи, нагонски крије, мора да бије тамо, где га судбина баци, бог зна на каквом уском, безименом простору, без сјаја и лепоте, без сведока и судије.
    Never be afraid to try something new. Remember that
    a lone amateur built the Ark. A large group of professionals built the
    Titanic.

  2. #2
    Datum priključivanja
    Nov 2005
    Poruka
    153

    cao maleni

    SVE TO JA POKUSAVAM OD MALENA....MEDJUTIM LJUDE PLASI JAKA LICNOST,LJUDE PLASI ISKRENOST,JAKA ENERGIJA,NORMALNOST,TOPLINA...
    To se samo ostavlja za prijatelje i porodicu...ali u mom gradu moras biti OPREZAN,ODMEREN,PERFIDAN,BITI IGRAC U SVAKOM SMISLU SPREMAN NA SVAKO ZLO...VERUJ MI...ali bez obzira na to JA SAM SVOJA...bez preteranog opterecenja.

  3. #3
    Jocaov/in lik
    Joca je offline Министар Дејанове Владе
    Datum priključivanja
    Sep 2005
    Lokacija
    Podgorica
    Poruka
    1,392
    Čovek ni ne treba da se menja oko pojedinih stvari.?to kažu, moraš biti dosledan i sopstveno principijelan.A da li se to drugima sviđa, to nije bitno.
    Never be afraid to try something new. Remember that
    a lone amateur built the Ark. A large group of professionals built the
    Titanic.

  4. #4
    Datum priključivanja
    Feb 2007
    Poruka
    28
    Prati svoje instikte (ne reklamiram sprite) i bice sve u redu. Tada covek nece imati prilike da krivi drugoga za svoje neuspehe, vec ce se sam uveriti da je pogresio i gde, i opet ce graditi sam sebi svoj put.
    Covek se uci na tudjim greskama? Pa, da , ali retko......Npr. ja ucim na svojim greskama i dobro mi ide.


    "Sanjajte sta zelite sanjati, idite gde zelite ici i budite sta zelite, jer samo je jedan zivot i samo jedna prilika da ucinite sve ono sto zelite uciniti."

    "Ne idite za izgledom - moze zavarati,
    ne idite za bogatstvom - moze nestati,
    idite za onim sto vas cini radosnim,
    jer treba samo jedan osmeh da ulepsa los dan"

  5. #5
    Datum priključivanja
    Sep 2007
    Poruka
    10,812

    Имати и немати, Момо Капор

    Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га
    бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази...

    Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у
    уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто
    говори.

    Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она
    личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и
    мутне морске пене коју је избљувао град.

    Девојчица каже мајци: „Нема...“

    Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема“? Та реч
    предуго траје.

    Мајка каже: „Погледај још мало...“, и дете поново ишчезава у ђубрету.

    Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца
    остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај
    контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе
    очи.

    Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га
    бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.

    Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да
    дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу
    Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти
    се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и
    стара реч - задужбина.

    Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима,
    оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим?

    Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се
    и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари,
    индустријалци... нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру,
    стипендију, топли оброк за сиротињу... Коме ће све то да оставе? Својој
    деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која
    расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.

    Изгубљене су све вере, сем религије стицања.

    И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи
    контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако
    искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба
    почети од нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим
    гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у
    пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт?
    Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у
    пластичну кесу.

    Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та
    наша мала задужбина некада се звала севап.

    Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија
    захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим
    громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани
    кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате... Преврћу по
    контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их -
    ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и чији је био). Они више
    немају обавезу да буду господа. Ослобођени су...

    Недавно сам у неким новинама, у додатку „Некретнине“, видео фотографије
    вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цене: шест милиона евра,
    четири и по милиона, три милиона, два и по... Занимљиво, међу тим ценама
    није било ниједне од милион евра - једине коју би могао да плати добитник
    Нобелове награде за књижевност, која толико износи. Невероватно да
    најславнији светски писац не може да купи ни најмању вилу у једном
    контроверзном београдском крају. Од часа кад сам то сазнао, престао сам да
    се надам Нобеловој награди. Не вреди; остаћу заувек у једној старој кући,
    грађеној 1926. године, са липом, чесмом и три комшије у заједничком
    дворишту, које ми с времена на време доносе тек испечене уштипке или парче
    гибанице.

    Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих
    вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а
    један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он
    има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у
    његовом селу), али ти лавови носе беле чарапе на црне мокасине.

    Нема већег страха од оног кад човек осети да ће бити заборављен. Тај страх
    од заборава нагонио је најмоћније људе света да ангажују велике уметнике и
    да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце, као и многе папе,
    унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела да би, уписани у историју
    њихових дела, препловили море времена и заборава.

    Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.

    Гутајући енергију, време и простор, они верују да су вечни и не сањајући да
    ће им све то потрошити и упропастити, већ као што то бива, наредна
    генерација. Због тога су најмудрији од пребогатих још за живота остављали
    задужбине отачеству које их и данас сваког дана помиње. Илија Милосављевић,
    звани Коларац, тако, остави Београду велелепно здање, а његово име се сваке
    вечери још увек помиње. Он је био из села Колара, син абаџије и ратника
    аба-Милосава, са којим је једнога јутра 1813, бежећи од Турака, превеслао
    Дунав док је за старим чуном пливао њихов једини иметак - бело ждребе на
    повоцу. Видим то јутро у бледој измаглици реке. Отац и син вежу свој чамац
    за дашчани док панчевачког пристаништа. Тамо даље је сточна пијаца на којој
    ће Илија Коларац постати најчувенији трговац надмудривши Грке, Цинцаре,
    Јевреје, Јермене и Турке - поставши Илија Србијанац или Сервијанер, чији ће
    товари брашна и крда свиња запловити Дунавом ка горњим местима, а слава
    засметати кнезу Милошу, док ће злато потећи реком да би се једнога дана,
    много година после његове смрти, подигао Коларчев народни универзитет, у
    чијој ћемо дворани слушати Јохана Себастијана Баха - хладне одсеве
    метематике и кристала.

    Треба се сетити и претече добротвора, грофа Саве Владиславића, званог
    Рагузински. Био је министар Петра Великог и Катарине, и богато је даровао
    манастир Житомислићи, који су, иначе, као ктитори, у четрнаестом веку
    подигли Храбрени Милорадовићи, преци знаменитог руског Кутузовљевог
    генерала Милорадовића... Гроф Сава Владиславић је, иначе, поклонио Петру
    Великом Пушкиновог претка, Абисинца Ханибала, кога је цар ослободио ропства
    и начинио од њега свог генерала и племића.

    Херцеговац Лука Ћеловић, који је у престоницу дошао са два динара у џепу и
    коме је Јован Дучић давао новац за железничку карту да се окане Београда и
    врати у Требиње, нежења и скроман човек који је читавог живота спавао на
    гвозденом војничком кревету, оставио је Београдском универзитету, сем
    велелепног хотела „Бристол“, готово читаву Карађорђеву улицу и парк код
    Железничке станице.

    Могли бисмо овако набрајати до миле воље, све до Игуманова, који је своју
    предивну палату поклонио Православној цркви, и Николе Спасића са задужбином
    у Кнез Михаиловој, да бисмо се на крају сетили многих богаташа којима не
    пада на памет да дају ни мрвицу свога богатства народу из кога су потекли.
    Алави, као што их је Бог дао, гутају све чега се домогну, бежећи од
    генетске глади која их разједа изнутра.

    Уз то, новопечени богаташи су изузетне циције, стипсе или џимрије, што би
    рекао народ - нарочито они што живе на Западу. Евро им је велики као кућа.
    Тако се некако удеси да ја, сиромах, плаћам пиће милионерима, јер они
    никада не носе кеш, а немогуће је кредитном картицом платити два оштра пића
    у пабу. Зато су и богати, јер никада ништа не плаћају. Не плаћа онај ко
    има, него онај ко се навикао да плаћа.

    Гле, тресе се империја за коју смо веровали да ће трајати вечно. Пуцају
    банке као презреле тикве, а криза се шири све до Европе. Кажу да ми то
    нећемо осетити, јер ионако немамо пара које би могле да пропадну. Као
    типичан Србин, ја, на пример, у банци имам неколико стотина евра, што се
    каже - ни за сахрану. Није ми жао и ако пропадну.

    Ако икада умрем, што рекао друг Тито, мораће да ме сахране о државном
    трошку, у Алеји заслужних грађана, где ћу остатак вечности прележати,
    сигуран сам, уз неког са ким нисам говорио пола живота.

    Бар ћемо се сити наћутати.

    На крају, сетих се дивне мисли коју је волео да понавља мој покојни
    пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан: „Наше је само оно што поклонимо
    другима.“ А из ђубрета поново излази тамнопута девојчица блиставих очију и
    каже мајци: „Нема!“ И поред свега, лепа и насмешена, она излази попут
    заштитног знака за наду. У том тренутку, некоме, ко зна због чега, застаје
    залогај у грлу.

  6. #6
    Datum priključivanja
    Sep 2007
    Poruka
    10,812
    Живот је као и љубав - сав разум је против њега, а сав здрав инстинкт за њега.
    Semjuel Batler, енглески сатиричар (1612-1680)

Pravila ostavljanja poruka

  • Ne možete postaviti novu temu
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • Ne možete urediti svoje poruke
  •  

VoIP Jeftino telefoniranje sa inostranstvom - www.cent.rs
SEO Optimizacija sajtova
Gift Ideas
Google Oglasi