Joш давне 1986. године комунистички партијски функционер Иван Стамболић начинио је фаталну грешку у својој каријери која га је, 14 година касније, чак коштала живота.


Државна безбедност

На званичном сајту БИА-е направљена је сажета селекција веома корисних информација, нарочито је интересантан историјат обавештајно-безбедносних активности на нашим просторима. Исте датирају још из средњевековне Србије и "Душановог законика", па све преко Карађорђеве устаничке Србије, Начертанија, Попечитељства внутрених дела, до регента Александра Карађорђевића и институционализације органа државне безбедности.
Одувек је Министарство унутрашњих дела радило у служби режима делујући репресивно на сваку акцију политичких, идеолошких и осталих неистомишљеника.

Тридесетих година прошлог века Министарство се дели на Дирекцију јавне безбедности (администрација, кривична, саобраћајна и техничка полиција) и Дирекцију националне безбедности која ће све до ових наших "демократизујућих" времена, па и сад, пословати под велом тајне.
Национална безбедност са контраобавештајном и службом специјалне намене, као и политичко одељење, марљиво су радили на сузбијању активности страних и домаћих противника режима, посебно левичарских.
Сви ови одсеци претрпели су многе трансформације доласком народно-ослободилаца. Настаје ОЗНА (Одељење за заштиту народа), потом УДБА (Управа државне безбедности) стриктно централизована организација устројена на војним принципима и једнообразности руководства.
Сада сви знамо да је УДБА функционисала на принципима совјетског КГБ-а, а по стезању омче око цењених вратова наших дека, бака и дека и бака наших комшија, слободно се може упоредити са Чаушесковом Секуритатеом.

Политичке промене 1966.условиле су трансформацију УДБЕ у СДБ (Служба државне безбедности) која је, чак и ако занемаримо комунистичко наслеђе, увелико допринела ексцентричности милошевићевског режима.


Нико не сме да нас бије!

Након пада Берлинског зида 89. и технолошког бума узрокованог хладноратовским препирањима и тркама у наоружању и свемиру, југословенска социјалистичка привреда нашла се у тешкој ситуацији због неконкурентности на светском тржишту. Поред тога, политика "враћања дуга" условила је резање социјалних давања, животни стандард је значајно опао, претили су штрајкови и демонстрације (што се нарочито осетило на КиМ).
Затечени предводници бивших југословенских република огрнули су се националним заставама и почели кривити једни друге. При том су све ређе употребљавали већ излизане фразе братства и јединства.

Него, вратимо се м ина ту чувену '86. када су се Срби са Космета, због своје претешке материјалне ситуације обратили београдским апаратчицима.
Тадашња бирократија беше прилично незаинтересована за српско-албанске сукобе и без слуха за ванпартијске проблеме.
У пролеће 1987. српски и црногорски активисти са Косова и Метохије планирали су да организују марш на Београд у знак незадовољства због ситуације у својим кућама. 24. априла тадашњи Председник Председништва СР Србије, Иван Стамболић је замолио свог пријатеља Слободана Милошевића да оде и умири Србе са Косова. Према Викију, С.М. је Стамболићу и иначе служио за обављање прљавих интерних послова и гашење фракционашких пожара.
С.Милошевић, дакле, путује на Косово Поље, према речима Стамболића, тотално неспреман на оно што ће га тамо сачекати.

Након што су демонстранти пробили полицијски кордон, Милошевић, премда немајући другог избора, силази са балкона да смири окупљене раднике. На опаску једног од њих да их туку (мислећи на поступак милиције према демонстрантима), Милошевић се окреће том делу гомиле и изговара историјску реченицу:

"Нико не сме вас да бије!"
Ова изјава је добила огроман публицитет и од Милошевића у српској јавности створила хероја.
У периоду који је уследио, Милошевић се држао своје тврде политике оружја, крви, непопустљивости. Уз подршку партијских другова, пре свега Стамболића, попео се у сам врх српског владајућег апарата.
Уколико би се неко показао нелојалан или конкурентан, попут тог истог Стамболића пред изборе 2000., бивао би тихо уклоњен или преваспитан, Јединицом (али не оном из владања).


Јединица

Продужена рука режима "технократе" била је ЈСО - српска полицијска јединица за специјалне намене која од 1996. била део Служби Државне безбедности.
Судећи према исцрпном истраживању господина Шварма, у новоформирани ЈСО кнински део јединице унео је црвену беретку, а Легија из својих Супер тигрова све остало.
Део припадника била су лица са досијеом умешана у ратне злочине, криминал и ратно профитерство.
Заштићени од очију српске јавности "штитили" су српски национални интерес, одашиљајући одговарајућу слику тадашњег режима у свет.


Епилог

Да ли је цар Душан силни мислио на дивљаштво својих потомака док је писао Законик?
Да ли су ово очекивали Карађорђе, славни попечитељи и Јаков Ненадовић?

Не знам.
Пак, "Тигрови" су наизуст знали интерпретацију српства свог лидера:

"Једнога дана кад будеш рањен
и остављен од својих на бојном пољу
и када дођу
непријатељске жене, деца и пси,
да те растргну на комаде
испали себи метак у главу,
и умри као херој!"


Шта рећи још? Осим:
Нико, бре, не сме да те бије!