U iščekivanju četiri pravopisa srpskog jezika ne bi bilo neverovatno da na jesen pred početak školske i univerzitetske godine osnovci, srednjoškolci i nešto malo studenata, isključivo filologa, koji na fakultetu uče srpski jezik, najave štrajk sa Nećemo da učimo po starim pravopisnim pravilima, čekamo nova. Pravopisni rečnik Milana Šipke u izdanju novosadskog Prometeja pojaviće se u septembru, gotovo istovremeno uslediće predstavljanje deset godina dorađivanog Pravopisa iz 1993. u izdanju Matice srpske, a zatim i dva pravopisa koja pripremaju Službeni glasnik i Beogradska knjiga!

Od novih pravopisa ne možemo očekivati ništa novo, kaže lingvista Vlado Đukanović. Džaba se tri ministarstva (nauke, prosvete i kulture) prozivaju za zapostavljanje jezičke politike, jer je istina da valjanu sveobuhvatnu gramatiku nemamo od 1964. Ali, nisu nam za to ministarstva kriva, kao ni za to što se Veliki rečnik SANU piše već pola veka, a pitanje je i šta rade u Matici srpskoj kada deset godina dopunjuju Pravopis iz 1993. Nije li to posao za šest meseci ili godinu dana?

- Autori Pravopisa iz 1993. (Mitar Pešikan, Jovan Jerković, Mato Pižurica) nisu u njega uneli pravopisni rečnik već samo pravila i dodali indeks primera koji se javljaju u pravilima. To je bitno umanjilo upotrebljivost rečnika. Milan Šipka je shvatio to i odlučio da napravi pravopisni rečnik sa oko 100.000 odrednica i dodao pravopisna pravila - kaže Đukanović i dodaje: - Potrebna je suštinska promena shvatanja šta je pravopis. Ljudi misle da je pravopis knjiga koju kada savladate dobijete implicitni sertifikat da ste pismeni i da u toj knjizi treba sve da bude. Šipka pravi pravopisni rečnik u kojem će odrednice biti akcentovane. Akcenat nema nikakve veze sa pravopisom, njega imate u rečniku koji je obimniji od pravopisnog. Bitno je da prosečnom čoveku uprostimo pravila, damo mu što manje njih i tada ćemo imati veći broj pismenih.

Za Novi Standard Đukanović izdvaja koja pravila treba uprostiti, dati jedno umesto tri, ne bi li ih običan čovek pre zapamtio i kako bismo imali što više pismenih:

1. AKRONIMI
Važi pravilo da su akronimi sastavljeni od prvih slova reči u nazivu, da se predlozi i veznici ne stavljaju u njih. Gde god se okrenete vidite po zapadnjačkom modelu malo slovo u akronimu, poput CeSID (Centar za slobodne izbore i demokratiju), što se protivi pravilima. Zašto malo slovo? Zašto nije CSID? Zato što su se potrudili da naprave nešto što liči na reč. Neko bi u novom pravopisu morao da uvaži činjenicu da se akronimi ne pišu samo velikim slovima. Na primer: Konzorcijum biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku je KoBSON, a po pravilu bi trebalo da bude KBSON, ali kako bi to izgovarali?
Imali smo samo izuzetak sa malim i samo u akronimu BiH, sada imamo i KiM, pa u diplomatiji PzM što označava Partnerstvo za mir, već tako pišu u novinama, a i to je novi model jer je u pitanju predlog koji je napisan malim slovom. Tako da sada imamo čitav repertoar grafičkih dosetki kako se pišu akronimi.

2. REDNI BROJEVI
Naš pravopis ima pravilo pisanja rednih brojeva. Po njemu arapski napisan redni broj se piše sa tačkom, a rimski bez tačke, ali rimski napisan redni broj u naslovu piše se sa tačkom. Tako imamo za redne brojeve tri pravila umesto jednog - redni brojevi pišu se sa tačkom, arapski ili rimski, nebitno. Mitar Pešikan nam je govorio da tačka iza rimskog broja grafički opterećuje tekst, jeste, ali se prosečnom čoveku prave tri pravila, a poenta je da nauči što manje i pridržava ih se.

3. APOSTROFI
U Pravopisu iz 1993. postoji pet pravila za pisanje apostrofa, a u pravopisu iz 1960. jedno kaže: umesto izostavljenog glasa piše se apostrof. Zašto bismo imali pet pravila kada je dovoljno jedno - kada se izostavi jedno slovo piše se apostof.
Zanimljiv je primer bio u kampaniji za parlamentarne izbore 2003. Slogan je glasio: Ko-Koštunica. K'o što narod kaže. Nadežda Milenković je u svojoj kolumni tada primetila da ono K'o što narod kaže ne treba da se napiše sa apostrofom već ili bez njega ili sa genitivnim znakom. Pravopisno ona je u pravu, međutim, imali smo ko sa znakom pitanja, pa da potom ima ko sa genitivnim znakom ljude bi to zbunjivalo, to je ipak namenjeno svakom čoveku. Da su stavili genitivni znak ljudi bi se pitali šta im je ono na slovu o, kakva kvakica? Uradili su ono što je najprirodnije, stavili apostrof.

4. JI, IJI
Umnožavamo pravila filozofirajući kada ćemo pisati ji a kada iji. Otvorite pravopis da vidite da li je pravilno da napišete dečji ili dečiji. Prvo vam kaže da je dobro i jedno i drugo, a potom da gde imate suglasničku grupu ispred j preporučuju da se napiše i, ali je dobro, kažu, i bez njega. Jedini izuzetak je reč pasji, koja može samo tako, nikako pasiji. Problem slova j je, ne samo u srpskom, kako ga izgovaramo.
Ako mogu oba, znači da mogu, i svaka priča dalje je višak. Zašto pasiji ne može, a sve drugo može? Dogovorimo se, zašto da imamo dva oblika?
Stručnjaci nisu shvatili da na tom nivou treba optinizovati pravopis, a ne da ljudima kažete da mogu i ovo i ono jer postavlja se pitanje da li ja mogu u istom tekstu u jednoj rečenici da napišem dečji, a u drugoj dečiji. Kažu, nemojte, treba da bude ujednačeno. Gde to piše? Nigde.

5. J IZMEĐU I I O
Isto važi i za j između i i o. Izuzetak je armijo, dok se Tokio piše bez j, pa pogledate novine i vidite da ima i Tokijo i Tokio. J između I i O se takođe nekada čuje, a nekada ne, ali ako smo se dogovorili da se ne čuje onda ga ne pišemo nigde između I i O. Šta bi falilo da piše armio?

- Stvari mogu da se uproste na osnovnom nivou samo kada bi se shvatilo da je pravopis samo dogovor i da treba da bude što jednostavniji - kaže Đukanović i zaključuje:

- Ne očekuje se da se ulaganje u pravopis i njegovo popravljanje vrati sutra ni do kraja godine, ali za 20 godina doći će generacije kojima će biti sasvim prirodno da napišu armio, i da između I i O ne pišu ili pišu J, te da uvek pišu dečiji, pačiji ili dečji i pačji bez filozofiranja. Nemci su pravopisne reforme radili 20 godina i još su u procesu. A kod nas neko donese pravopis i svi crknu učeći baš taj. Ko išta ozbiljno radi sa jezikom njemu je jasno da pravopis daje samo osnovne stvari, sve ostalo su finese.

Извор: VLADO ĐUKANOVIĆ: Četiri pravopisa, kilav jezik!