Aliexpress WW
Strana 1 od 9 12345 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 132

Tema: Мирослав, Мика Антић

  1. #1
    Datum priključivanja
    Sep 2007
    Poruka
    10,812

    Мирослав, Мика Антић

    Мирослав Мика Антић (рођен 14. марта 1932. у Мокрину - Кикинда — преминуо 24. јуна 1986) је српски песник. У родном Мокрину похађао је основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду. Живео је у Новом Саду.

    Пре него што је постао познат бавио се разним пословима - од водовода и канализације до луткарског позоришта. Сем писања бавио се и сликарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа „Ритам“ и Змајевог „Невена“, а такође је био новинар Дневника. Умро је 24. јуна 1986. године.

    Познатија дела су му:

    * „Испричано за пролеће“,
    * „Рождество твоје“
    * „Плаво небо“
    * „Насмејани свет“
    * „Псовке нежности“
    * „Концерт за 1001 бубањ“ (песме)
    * „Мит о птици“
    * „Шашава књига“
    * „Издајство лирике“

    За децу је написао:

    * „Плави чуперак“
    * „Хороскоп“ (песме у прози написане за сина Вука пред његов полазак у основну школу)
    * „Прва љубав“ и
    * „Гарави сокак“.

    Режирао је филмове „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“ и др.

    Поред овога писао је драмска дела и један рото роман.

    За сва та дела добио је многобројна признања као што су: две „Невенове“ награде, Награду за животно дело у поезији за децу, Горанову награду, Награду Стеријиног позоришта, Златну арену за филмски сценарио, награду Ослобођења Војводине, Орден заслуга за народ и др.
    Prikačene slike Prikačene slike  

  2. #2
    Datum priključivanja
    Sep 2007
    Poruka
    10,812

    Čarobna pesma

    Vidim te vec,
    istina-kao u nekoj srebrnoj magli,
    ali divno te vidim:
    na nogama ti cizme od sedam milja,
    u ruci Aladinova lampa,
    putujes na onom cudotvornom tepihu
    iz 1001 noci,
    preleces planine i mora
    i dizes se visoko prema zvezdama.

    Mozda ti i ne slutis
    koliko volim tvoju trsavu glavu,
    detinju glavu koja mirise na sapun
    i penusavi aprilski vetar,

    Glavu u kojoj stanuju samo boje
    visoke,
    ogromne,
    nedostizne,

    glavu koja ce shvatiti bezmerja
    i razdaljine svetlosnih godina,
    nerazumljive cifre
    i geometrijske krivulje
    i hrabrost svemirskih brodova
    sto ce krenuti sutra
    na nova nepoznata sunca.

    Ja sam svoja putovanja
    protutnjao pod celom
    i tu su stali prostori
    o kojima i ne sanjas.

    Cetiri ulice tamo
    i tri ulice ovamo,
    tako sam jednom leteo
    cak do Kumove slame.

    Dve,tri,pet casa vina
    u restoranu kraj reke,
    tako sam beskrajno lebdeo
    kroz udaljena sazvezdja.

    I jedan obican osmeh,
    i jedno jesenje vece,
    tako sam trazio nove
    zlatogrive komete.

    Tako sam sebi nasao
    i jednu tihu mudrost
    od koje rastu krila.

    Zato i hocu samo da te zamolim:
    preleti beskonacnost
    i pobedi vreme i mastu,
    ali nikad ne zaboravi
    kako se koraca po zemlji.

    Dodirni rukama prasinu
    dalekih dvojnih zvezda,
    nek ti se damari usklade
    sa ritmovima pulsara,
    al nikada ne zaboravi
    kako se koraca po zemlji.

    Jer ljudska srca
    zasadjena su nisko kao kupine
    tu, gde su svici crveni dzinovi
    naseg malenog kosmosa,
    tu gde smo sebi nacinili
    milimetarske beskonacnosti,
    a ipak dovoljno glomazne
    da se u njima izgubimo:
    ja daleko od tebe
    kao Alfa Kentaura,
    ti daleko od mene
    kao belo zrnevlje Vlasica.

    Pronadji nove svetove
    i izatkaj im nebo.
    I podari im vazduh
    da disu i da ozive.

    Ali nikad ne zaboravi
    kako se koraca po zemlji.
    Samo tako se mozemo
    jedan drugom pribliziti.

    Cetiri ulice tamo
    i tri ulice ovamo,
    moja i tvoja casa piva
    u restoranu kraj reke,
    i moje iskrene oci
    i tvoje iskrene oci
    u jedno jesenje vece
    detinjasto i roditeljsko,

    -to je ono prostranstvo
    koje hocu da pomirim
    izmedju moje i tvoje zvezde.

  3. #3
    Datum priključivanja
    Sep 2007
    Poruka
    10,812
    Мирослав Антић је рођен у Мокрину 14. марта 1932. године. Основну школу учио је у родном селу, гимназију је похађао у Кикинди, а завршио у Панчеву, где му се породица преселила. Прву песму објавио је 1948. ( "Мајка"), а збирку " Испричано за пролећа" 1950. са непуних 18. година. Следи још 30 књига поезије, од којих је " Плави чуперак" доживео преко 70 издавања. Превођен је на енглески, француски, немачки, руски, италијански, пољски, чешки, словачки, албански, бугарски, македонски и словеначки. У највећој светској антологији "New Directions" штампано му је 45 песама. Говорио је руски тако да му ни Руси нису веровали да му није матерњи, али и: енглески, немачки, француски, италијански, чешки, ромски, мађарски. Са већине тих језика је преводио. Вечити путник и боем био је одличан хроничар и аутор многих репортажа. Уређивао је и поново покренуо " Невен", а неколико сати пред смрт рекао: " морамо пазити да не увене ".



    ***

    Покренуо је први часопис за младе о савршеној музици " Ритам " и уређивао га. Водио је ТВ емисије и био конферансије. Био је позоришни редитељ и романсијер. Писао је позоришне комаде (" Повечерје" ) и радио драме ( " Отужни марш" ). Снимио је 16 краткометражних и два дугометражна филма. Писао је филмске сценарије, за један је добио "Златну арену" на филмском фестивалу у Пули. Писао је епиграме и огледе. Глумио је у луткарском позоришту, чак је правио и лутке.

    Антић је кратко био студент Академије ликовних уметности у Београду. Ипак , целог живота је радио аквареле, цртеже и уља на платну, умро је са златним прахом на прстима покушавајући да направи праву боју за своје чувене Сунцокрете. Имао је 15 самосталних и 16 заједничких изложби. Пробао је чак и да умре четири године пре праве доживео је на ВМА - к линичку смрт и после о томе одушевљено писао.

    " Ја примам у просеку, да не лажем, негде око седам до осам писама недељно од деце из целе Југославије, из свих крајева Југославије (СФРЈ - примедба приређивача ) и ја се врло трудим да тачно и прецизно одговорим на та писма". Нешто јер је морао, нешто из хобија, а често из радозналости Антић је био: морнар, кубикаш на пристаништу, бавио се канализацијом и водоводом, радио компресором, обрађивао дрво, умео да направи кров, проширивао своју кућу и за њу направио дрвено степениште у сопственој столарској радионици.


    ***


    А о свом дружењу са децом испричао је и ово:

    " Пре две године довукао сам из Њу Орлеанса један базен и сва се деца из комшилука овде играју и купају, пошто смо ми шест колометара од Новог Сада, од Дунава и свега оног што чини новосадско лето. Малишани се скупљају код мене, па се ми дружимо, заједно читамо књиге које ми пошаљу пријатељи. Једном, кад сам тако добио нову књигу Љубе Ршумовића, дође милиција и пита: "Шта је било? Шта раде овде сва ова деца"? Рекох ја: " Ништа се није догодило, читамо поезију". И остали милиционери да и они послушају неку Љубину песму. Понекад каже ми жена: " Иди па викни на ту децу да се види ко је мушко у кући, ко је главни"! Онда ја одем па викнем, они питају: " Шта је ? Ја кажем: "Вичем". "Зашто вичеш"? питају они. "Рекла ми жена", одговарам.

    http://www.osmiroslavantic.edu.rs/o_...avu_anticu.htm
    Prikačene slike Prikačene slike    

  4. #4
    Datum priključivanja
    Sep 2007
    Poruka
    10,812

    Поема ПУСТИЊА

    Све чешће ми се догађа да око себе запажам
    обиље нечег половичног чему се одаје почаст.

    Обиље несигурног, прикривеног и крњег, а тако уваженог

    Можда пренагло растем. А можда пренагло расте овај свет око мене и губи осећање праведности и образа.

    Нешто није у реду.

    Рецимо: видим почетак. Сви около се диве.
    А мени нешто засмета. Осећам, треба другачије.

    Препознам старост новог. Јаловост захукталог.
    Препознам где се мешају великодушности и похлепа и бесловесност и сложеност, и сарадња и изазов, и давање и крађа.

    Избришем све рукавом и све поново започнем.

    Или ми кажу: овако изгледа савршенство.
    А ја видим: не изгледа. И криво ми што видим.

    Још деда ми је говорио:
    "Треба пустити свакога да ради како ради.
    Ако је собом усхићен, немој то да му квариш.
    Што више њих у заблуди, све више си у праву"

    А ја тако не могу.
    Прислоним ухо на тле и учим себе слушању.
    Многима је то вредело.

    Слушам шта говори земља. Ваља јој веровати.
    Земља не говори напамет.

    Засучем онда рукаве. Изгубим дане и ноћи.
    Нити ме неко моли. Нити ме неко тера.
    Нити ми кажу хвала.

    Запнем уместо другог, раскрварим сву душу, али мирно и стрпљиво довршим довршено.

  5. #5
    Datum priključivanja
    Sep 2007
    Poruka
    10,812

    Prosidba

    Devojaka toliko znam.
    Ako neka od njih hoće,
    dom ću rado da joj dam.
    Lud sam od samoće.

    Kupiću joj šal od svile
    da ga vetar zatalasa.
    Slomiću je kroz aprile
    rukom oko pasa.

    Razderaću prsluk njen.
    Voleću je do bezumlja
    u dvorištu gde je klen
    buknuo iz grmlja.

    Sve ću zbog nje da proćerdam.
    Šta će meni svet na dar.
    Kupiću joj jeftin đerdan
    i minđuša par.

    Biće jutra mokra, rosna
    opečena od proleća.
    Na dlan njiva žut i pljosnat
    prosuće se sreća.

    Pa ću tako mrak da gorim,
    da se pesmom niz drum javljam,
    da se nikad ne umorim
    od neba i zdravlja.
    Prikačene slike Prikačene slike  

  6. #6
    Datum priključivanja
    Sep 2007
    Poruka
    10,812

    Ršum o Miki

    Miroslav Antej vojvođanski

    Sve što on srcem dotakne
    I sve što se njegovog srca tiče
    U poeziju se pretvara

    Nije Mika iz Mokrina samo
    I nije samo iz Erdevika
    On je odasvuda
    Svetu izvor
    Bujica dobrote
    Zaludijani instrument
    Na kome večnost izvija
    Svetlosne melodije

    A šta je Srem
    Nego koleno na kome Antić ispisuje
    IMA L` SREMA AKO ČUDA NEMA
    I šta je čudo
    Nego zemlja koja Anteju vojvođanskom
    Daje snagu
    Kad je dodirne rečju
    Kad je mišlju pomiluje

    Antić je istinu antičku
    I istinu ovovremenu
    Povezao stihom

    Ima i živih i preživelih
    Da čuju njegove poslanice
    Biće i ludih i najsremskijih
    Da ove poslanice vinom zaliju
    Ali samo je jedna zemlja – majka
    I samo je jedna zemlja – žena
    I samo je jedna zemlja – sudbina
    I pesnikova i ratnikova
    O toj jedinoj
    Miroslav Antić je najumeo da kaže
    Najumniju reč

    Sve što on dušom dotakne
    I sve što njegovu dušu takne
    U poeziju se pretvara.
    Prikačene slike Prikačene slike  

  7. #7
    Datum priključivanja
    Sep 2007
    Poruka
    10,812

    Miroslav Antic - Goran Sultanovic

    [media]http://www.youtube.com/watch?v=FGdxiXaM1WE[/media]

  8. #8
    Datum priključivanja
    Sep 2007
    Poruka
    10,812

    Бесмртна песма

    Ако ти јаве: умро сам,
    а био сам ти драг,
    онда ће у теби
    одједном нешто посивети.
    На трепавици магла.
    На усни пепељаст траг.

    Да ли си уопште понекад
    мислио шта значи живети?

    Ако ти јаве: умро сам
    ево шта ће бити.

    Хиљаду шарених риба
    лепршаће ми кроз око.

    И земља ће ме скрити.
    И коров ће ме скрити.
    А ја ћу за то време
    летети високо...
    Високо.

    Зар мислиш да моја рука,
    колено,
    или глава
    може да буде сутра
    корен брезе
    ил' трава?

    Ако ти јаве: умро сам,
    не веруј
    то не умем.

    На ову земљу сам свратио
    да ти намигнем мало.
    Да за мном остане нешто
    као лепршав траг.
    И зато: не буди тужан.
    Толико ми је стало
    да останем у теби
    будаласт и чудно драг.

    Ноћу,
    кад гледаш у небо,
    и ти намигни мени.
    Нека то буде тајна.
    Упркос данима сивим
    кад видиш неку комету
    да небо зарумени,
    упамти: то ја још увек
    шашав летим, и живим.
    Prikačene slike Prikačene slike  

  9. #9
    Datum priključivanja
    Oct 2008
    Lokacija
    SIRIUS
    Poruka
    4,591
    Kao prvo, cestitam na ovoj temi Plantaze! Ne mogu da zamislim da postoji uopste neko da ne voli Miku i zato mislim da ce ova tema eksplodirati i privuci mnoge njegove fenove.
    Poslednji put uređena JO : 14-01-2010 u 13:41

  10. #10
    Datum priključivanja
    Oct 2008
    Lokacija
    SIRIUS
    Poruka
    4,591
    Evo, malo sam se potrudila i svojerucno prepisala

    IN MEMORIAM (iz knjige, NAMA SVIMA OD MIKE ANTICA - Jovo Miladic)

    Postoji jedan neverovatan grad koji se zove Miroslav Antic.
    Zdere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja odela.
    Sa mojom zenom leze u krevet na moje rodjene oci,
    jer zna da sam tog trenutka sigurno negde daleko u Lenjingradu.

    I taj Antic sto me je upropastio i kao pisca i kao coveka,
    dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju sopstvenu grobnicu,
    pita me jedno jutro: sta vam je, bogamu, covece, izgledate mi
    nekako bolesni?
    A sata se, izvinite za izraz, bas njega tice kako je meni i dokle mi je?

    O meni se najlepse brinu oni koji me ostavljaju na miru.
    A on pere ruke mojom rakijom. Ima kljuc od mog ateljea.
    Ljudi, taj me tera da citam knjige. Petlja sa mojim plavusama.
    Dere se u mojoj kuci. Ogovara me. Svasta laze.

    Deca mi lice na njega, a on nosi kravatu.
    Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
    Svako jutro se tusira. Pravi se da zna sve o zenbudizmu.

    Prevodi knjige. Cini mu se da ima prijatelje.
    Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom sinu,
    kupuje sladoled.

    Bio sam mornar. Bezao sam, ili odem, na primer u Pariz.
    Pokrijem se cebetom preko glave. Pustim brkove.
    A on me i tu pronadje, u nekoj ulici Zolive, u nekom bednom hotelu,
    i vrati kuci. I rasplace me.

    Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila mene a ne njega,
    vise ga voli. Vise mu veruje. I on to jos kako koristi.
    A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka kojoj ja dizem spomenik.

    On je ta uvazena zivotinja kojoj ja pisem biografiju
    ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
    sto moram javno da mu pozajmim oci i dusu
    i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

    kada sam ja, na primer, skocio sa Petrovaradinske tvrdjave,
    on je uskakao u djacke citanke.
    Kada me je doktor Savic lecio od alkohola,
    on se pravio kao da ima veze sa nekim filmom.

    Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne obrukam.
    Pristajao je na kompromise. Cerekao se na prijemima.
    Primao je moje nagrade. Mesao se u moje snove.
    Jedan licimer.

    Jedan stvarni licimer.
    Jedan provincijalac!
    Jedan koji je trpeo sve ono sto ja nikada necu trpeti.

    I koji sada tako fino zuri da crkne umesto mene,
    da bi umesto mene,
    svinja jedna,
    da bi umesto mene sto pre jedini ziveo.
    Poslednji put uređena JO : 15-01-2010 u 00:42

  11. #11
    Datum priključivanja
    Oct 2008
    Lokacija
    SIRIUS
    Poruka
    4,591
    VOJVODINA

    Volim je od stala do neba, od blata do psenice,
    toplu od ciganskih gudala i blagdanskih ocenasa,
    vrsidbenu i zadusnicku, smedju kao devojacke pletenice,

    tu zemlju cardasa, casa i bez zemljasa,
    gde su sluzili bdenija i ljude za glavu skracivali,
    gde su starice tepale i pragove branile golim sakama,

    pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i ziveli,
    pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali,
    tu Vojvodinu bogomoljacku, i bezboznicku, i vinsku,
    belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
    tu Vojvodinu cvetonikoljsku, velikogospojinsku,
    kad se lumpovalo od Vrsca do Temisvara, Sombora i Segedina,

    pa niko nije u brkovima imao gustu pesmu kao taj narod

    robijaski i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
    ta Vojvodina asova, britvi, molitvi i samara,
    zarasla u zelje, u laz, u borbu, u izdajstvo, u ljubav-
    volim je, jer svi smo siroki i obicni kao ova ravnica,
    jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
    i milioni rumenih, suludih zvezdanih ptica
    vecito ce leprsati nad nasim umornim glavama.

    I volim je prosjacku pred crkvama, nedeljama, u ritama,
    i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima.

    I Vojvodinu vasarsku i harmonikasku, cas raspusnu, cas pitomu,
    i birtijasku, sto osvanjiva stucajuci pod stolovima,
    pa Vojvodinu becku i varmedjsku, sa tudjim barjacima pred cetama,
    K. u K. regimente, kraj druma istorija, silovana i zaklana,
    i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima,
    sivu kao vojnicka smrt u koporanima i zajednickim rakama,
    ej, pa je volim sestoaprilsku, logorasku, isprebijanu,
    obesenu o bandere, probusenu po celim,
    uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
    i partizansku, kada je oktobra donela prolece selima,
    volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
    Prskajte kajsije zvezda u kosi drveca njenog.
    Uvek ce biti krova pozadi krova svakog,
    jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
    I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
    kad nisi gola beda, u dronjcima i placu,
    ti, sto se molis Bogu, ti sto pljujes na Boga,
    ti, sto si dugovala i naplatila racun,
    nazdravlje, dizi case, razbij astale sakom,
    zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
    volim te sto si prosta, sirova, divlja tako,
    i tako mnogo luda, volim te ... volim te... oprosti,
    ti, sto si danas lepsa, ti, bez krasta i vaski,
    makedonski i licki preko dalekih njiva,
    i volecu te uvek, krvavo moje odojce i sreco nova,
    jer se ne stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaca,
    od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
    Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu placam!


    Kroz ovu pesmu, prvi put je da Vojvodinu i ovako upoznam!

  12. #12
    Datum priključivanja
    Oct 2008
    Lokacija
    SIRIUS
    Poruka
    4,591
    KRILA

    Ako hoces da odletis,
    sklopi oci
    i sve jace veruj,
    veruj kao nikad
    u sve ono sto je cudno.

    Nemoj da mi smesno mases
    kao glupe vetrenjace
    svakom vetru
    svakoj ptici,
    brzopleto,
    uzaludno.

    Svako dete ima krila,
    samo mora da se seti
    gde mu rastu sakrivena
    - i odmah ce da poleti

    Neko nadje svoja krila
    u tatinom novcaniku.

    Neko proda svoja krila.
    Neko uvek tudja krade.

    Lete ljudi i nogama.
    lete ljudi i jezikom.

    Lete ljudi od nevolje.
    Lete ljudi od parade.

    Nekom mama krila sveze.
    Nekom mama krila sreze.

    Neko ode za pticama.
    Neko padne cim se vine.
    Al divno je,
    al najteze, kad u glavi nadjes krila

    i obletis mastom samo
    za trenutak sve visine...

    I svi misle: tu si bila.
    A ti si na nebu bila.

  13. #13
    Datum priključivanja
    Oct 2008
    Lokacija
    SIRIUS
    Poruka
    4,591
    PTICA

    1.

    Ovo mi je prisapnula
    jedna dugorepna ptica,
    brbljiva, sveznajuca,
    prozracna kao svetlost.

    Hoces li da cujes caroliju
    prisapnula je cucoravo
    i dotaknula mi kljunom
    rame i krajicak uha.

    I rekla mi je caroliju:
    najvaznije na svetu,
    to je
    umeti videti vetar
    i cuti sneg kako pada;
    umeti dotaci prstom
    sumrak na prvome uglu
    i osetiti na usni
    sanjivi ukus mesecine.

  14. #14
    Datum priključivanja
    Oct 2008
    Lokacija
    SIRIUS
    Poruka
    4,591
    SPOMENIK

    1.

    Ako hoces da dignes
    spomenik svome zaru,

    ne crtaj srce strelom
    u nekome spomenaru.

    Spomenari pozute.
    I cute. Prasnjavo cute.

    Oni su plesnivo djubre
    koje na tavanu rdja.

    S njima se segaci posle
    necija unuka tudja

    kad joj padnu u sake
    stvari bakine bake.

    2.

    Ako hoces da dignes
    spomenik svoje nade,

    ne pisi ljubavna pisma.
    To samo smuseni rade.

    Ko, kome, cime da pise
    kako se vecnost dise?

    Pisma se pisu tajno,
    a citaju se javno.

    I svima ispada smesno
    to sto je tebi ljubavno.

    3.

    Uzmi ti ostru britvu,
    pa nekom maleckom boru

    urezi svoju ljubav
    u neznu mirisnu koru.

    Borovi su strazari
    i najbolji cuvari.

    Oni su pisma za vecnost
    i zivi spomenari.

    4.

    Probaj: ispisi sve vode.
    Ko pita za vecnost reku?

    Reke se prevrtljive rode
    i prevrtljivo teku.

    Probaj: urezi vetar.
    On od svega sto ume,

    to je: da namigne, ode,
    i nista ne razume.

    Urezi ljubav u kamen.
    Kamen se najmanje buni.

    Al ljubav sto pise na njemu
    vreme zlurado kruni.

    I stanes, pa se pitas:
    kakve to mrlje citas?

    5.

    U ljude upisuj druzenja,
    al nikad srca oluju.

    Ljudi te pazljivo slusaju,
    al samo svoj glas cuju.

    Zato im sto manje kazi.
    Ljudi su tek onda ljudi

    kada im se nista ne trazi
    a mnogo im se nudi.

    Ljudi su cudne biljke.
    Kad rastu - u sebe sidju.

    Sretnu se. Pa se razidju.
    Ili se mimoidju.

    I skolski drugovi stari,
    oni divni drugari,

    ceskaju se po kosi.
    Jedva se prisete ko si.

    6.

    Borovi rastu ka suncu,
    imaju ogromne snove.

    Njima u kosi oluje,
    ptice i zvezde plove.

    Znas koga ljudi ljube?
    Svoja ogledala ljube.

    Od uzasa izgore
    kad spaze prve bore.

    Borovi se ne boje
    svoje zborne kore.

    Znas koga oni ljube?
    Oni svitanja ljube.

    Ogrube, al ispod kore
    srce im sapuce zore.

    7.

    Uzmi ti zato britvu,
    pa prvom maleckom boru

    urezi, dok nije kasno
    svoje srce u koru.

    Upisi ljubavi breme
    i ne brini za vreme.

    Ako slucajno prodjes
    tuda kroz mnogo dana,

    poznaces svoja slova
    ogromno uvecana.

    8.

    Godine tonu u zaborav.
    I ljudi tonu u zaborav.

    I ovaj vek ogluvece.
    Prolaznost veje ko mecava.

    Vreme sve stvari umanjuje,
    jedino imena ljubavi,

    urezano u drvece,
    uvecava... uvecava...

  15. #15
    Datum priključivanja
    Oct 2008
    Lokacija
    SIRIUS
    Poruka
    4,591
    IMENA

    Pronadjes negde nekakvog Misu
    nekakvog Gorana
    Dragana,
    Svetu,
    pronadjes drugare nalik na sebe
    i stanes tako
    i ne verujes
    da ima neko kao ti - isti,
    isti na ovom drugacijem svetu.

    I nista ne mora da se kaze.
    Sve se unapred zna i razume.

    Mozda te neke Mire sad traze?
    Mozda Gordana neka ne ume
    bez tebe,
    Jelene,
    Milice,
    Vide,
    do nekog ogromnog sunca da ide?

    I ne znas koliko kao ti,
    takvih,
    veceras ponovo nekog nemaju.

    I ne znas koliko kao ti,
    istih,
    za susret s tobom bas sad se spremaju.

    I ne znas ko su to, kao ti,
    divni,
    samocom svoje dane razblazili.

    I lepo ste se mogli sresti,
    samo da ste se malo potrazili.

    I podjes u zivot s pogresnim nekim.
    drukcijim nekim.
    Nekim dalekim.

    A neka neznana Tanja il Sanja
    jos uvek samo tebe sanja.

Strana 1 od 9 12345 ... PoslednjaPoslednja

Pravila ostavljanja poruka

  • Ne možete postaviti novu temu
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • Ne možete urediti svoje poruke
  •  

VoIP Jeftino telefoniranje sa inostranstvom - www.cent.rs
SEO Optimizacija sajtova
Gift Ideas
Google Oglasi