Sanja Starović i u narednoj sezoni ostaje u Azerbejdžanu vec 5 sezonu

Sve je onako kako treba da bude

P2140086.jpg

Naša proslavljena odbojkašica Sanja Starović još uvek Gacko smatra svojom kućom. Sportski uspesi i putovanja nisu je ni malo promenili. I dalje je ona skromna devojka „ iz komšiluka“. Njen boravak u rodnom gradu iskoristili smo da popričamo o karijeri, planovima, klubu Rabita u kojem ostaje, Azerbejdžanu, ali i o tome ko ima para, a ko dara.

Koje su tvoje prve impresije kada se vratiš u Gacko?
To je teško objasniti zato što sam ja osam – devet meseci van kuće i kada dođe kraj sezone jedva čekam da se vratim. Ispunjena sam što sam tu sa porodicom, prijateljima, rodbinom…
Pet sezona je iza tebe u Azerbejdžanu. I u narednoj će tako biti. Kako ti je tamo?
Ranije sam smatrala da ću posle Gacka najviše vremena provesti u Užicu. Tamo sam bila četiri godine. To sam, ne planirajući, premašila sa Bakuom, pa mogu da kažem da je taj grad postao moja druga kuća. Upoznala sam ljude, imam prijatelje, nisam menjala klub, tako da je sve onako kako treba da bude. Odgovara mi grad, klima, mogu slobodno da kažem da sam se dobro snašla.
Čini se da je na početku bilo teško, no može se reći da su se stvari menjale nabolje, posebno kada govorimo o odbojkaškoj sceni u toj zemlji. Kako ti to vidiš?
U proteklih pet godina dosta se promenilo. Mogu da kažem da sam toliko dugo tamo da me smatraju svojom iako nemam njihov pasoš. Kad sam došla, praktično i nisu imali ligu. Za mesec dana smo odradili prvenstvo u četiri turnira, da bi, evo, posle samo pet godina, igrali Ligu špampiona. Ima puno stranaca, liga je sređena, ima sedam klubova, napravljena je i posebna dvorana za ligaška takmičenja. Svake godine ima nešto novo, poboljšano, tako da je dobro.

766x575.jpg

Kako izgleda jedan tvoj radni dan tamo?
Pošto je tamo vremenska razlika plus tri sata, čitavu sezonu sam po nekom našem vremenu. Pa kad ustanem, to je obično oko pola 9, setim se da je ovde pola 6 i da mi je teško (smeh). Ujutro imam trening oko 10, teretana ili lopte. Posle toga sledi ručak, odmor, pa drugi trening koji traje, zavisi od trenera, dva, dva i po, a nekad i tri sata. Uveče odemo sa društvom negde na večeru i piće i tako iz dana u dan. Jedan dan sedmčno nam je slobodan. Ako je u toku Liga šampiona putujemo većinom sredom ili četvrtkom, uglavnom po Evropi.
Kakva je atmosfera u klubu?
Super je… Imam dve devojke iz Srbije. U stvari, na početku su bile tri, pa je Ćebićeva otišla. Krsmanovićeva i Golubovićeva su tu. Em što su njih dve naše, em što je i ostali deo ekipe odličan. Baš smo neka raznovrsna ekipa: Kolumbija, Portoriko, Amerika, Ukrajina, Poljska, sa raznih strana dolazimo, ali smo se lepo uklopili. Treneri su nam Italijani. Nekako smo napravili dobru atmosferu.

19.JPG

Kako se sporazumevate?
Sa trenerima na italijanskom, sa ostalima na engleskom. Sa Poljakinjom sam, recimo, našla da nam je poljsko-srpska kombinacija zanimljivija! (smeh)
Pretpostavljam da se ipak sa našima najviše družiš?
Jeste, pogotovo sa Krsmanovićevom. Sa njom sam igrala u Užicu četiri godine, pa smo bile zajedno u reprezentaciji i sad ovde. Sa njom sam najčešće.
Bila si u dilemi kada je pre pet godina trebalo da odlučiš u kom smeru treba tvoja karijera da krene. Da li si donela pravu odluku?
Pa jeste, pre pet godina nisam ni pomišljala, kakav Azerbejdžan, šta ću ja tamo. Ali, kako su oni insistirali, onda sam rekla: “Hajde dobro, otići ću, pa ako ne bude dobro, vratiću se. Međutim, svake godine su oni sve bolji, sve više ulažu, jača je liga, dobri su uslovi, ima naših ljudi…sve su ovo razlozi koji me teraju da ostanem.
Inače, kako se u Azerbejdžanu živi? Ovde se o toj državi malo zna osim da ima naftu i da je najbogatija zemlja u Zakavkazju.
Prve godine, kad sam rekla gde idem, ljudi odavde nisu ni znali gde je. Mislili su da pričam o Avganistanu, pa su me odvraćali jer je tamo rat. Da, ima dosta nafte, ima i dosta para. Puno grade, u stvari, sve je jedno veliko gradilište. Možda ste imali priliku da vidite nešto od toga, jer prošlogodišnja je Evrovizija bila tamo, pa su i ljudi odavde više mogli da saznaju. Centar su baš dobro izgradili. Lane je Baku proglašen za grad koji je najviše napredovao na svetu, najviše se izgradio. Vrlo su ambiciozni. Nedavno su dobili dozvolu da podignu najvišu zgradu na svetu. I grad se mnogo promenio. Ako je za godinu toliko napredovao, možete misliti koliko se izgradio za pet. Često razmišljam o tome kako je bilo pre pet godina kad sam došla, kad su počeli da grade, a sada je sve, da kažem, tip-top. I fascinirana sam rezultatom koji su postigli.

Atačment 11351

Da se vratimo na sportske teme. Kakva se odbojka igra u Azerbejdžanu?

Sad su tu najbolji uslovi i najjača liga. Jeste, mi imamo sedam ekipa, a u Turskoj je možda desetak, ali je naša liga puna stranaca i ima dosta reprezentativki iz Amerike i Brazila, sa Tajlanda. Dobar primer je da dosta Italijanki igra u Azerbejdžanu, a Italija je uvek važila za zemlju u kojoj je odbojka jaka. Ako Italijanke dolaze u Baku, sve je jasno .. Još može da se uzme u obzir Rusija. To su tri zemlje u Evropi za koje može da se kaže da se u njima igra sjajna odbojka.
Olimpijada u Londonu kao ostvarenje želja. Kako si se osećala?
To je san svakog sportiste. Želja mi se ispunila, pogotovo što sam išla u isto vreme kad i moj brat Saša. Meni je to bila prva Olimpijada, Saši druga, tako da smo ušli u istoriju srpskog sporta kao prvi brat i sestra koji su otišli zajedno na Olimpijadu!!! Sve je to jedan veliki doživljaj kada dođete u Olimpijsko selo, a oko sebe vidite samo vrhunske sportiste, prolaze pored vas, igraju u istoj dvorani, zajedno ste u menzi. Sve je to spektakularno. Što se tiče sportskog dela, tu smo malo podbacili. Da kažem da je bilo nameštena druga grupa i da su Velikoj Britaniji, koja je autsajder, u grupu stavili najslabije ekipe kako bi imali šansu da prođu, to nas ne opravdava. Mi smo se loše pokazali, u stvari, nismo pokazali svoju igru i eto, nismo prošli grupu. Nismo ni bili kompletni u odnosu na prošlu godinu, kada je reprezentacija Srbije uzela zlato na Evropskom prvenstvu, falile su četiri igračice… Dobro, nismo ništa uradile, ali, ipak, otići na Olimpijadu velika je stvar.

14.jpg
Sanja Starovic sa bratom Sašom Starovic korektorom Reprezentacije Srbija na OI London 2012

Možeš li da izdvojiš neki uspeh ili takmičenje posle koga si se osećala izuzetno ispunjenom, srećnom?
Posle Olimpijade, najsrećnija sam bila prošle godine, kada smo osvojili Svetsko klupsko prvenstvo, što je bio najveći uspeh našeg kluba od postanka, ali i najveći uspeh sporta u Azerbejdžanu! Toliko je veliki uspeh da nas je odmah po povratku primio predsednik Azerbejdžana Alijev. Za sve je to bio veoma važan događaj. Njima je inače mnogo stalo do toga da se za Azerbejdžan čuje, tako da dosta sredstava ulažu u sport, ali je problem što nemaju talenata. Dok smo mi puni talentovanih, ali nemamo uslove.
Azerbejdžan, što se tiče kolektivnih sportova, ne bi mogao da opstane da nema stranaca. Najuspešniji kolektivni sportovi su fudbal i ženska odbojka. Oni su dobri u dizanju tegova, džudou i drugim borilačkim veštinama. Inače, koliko im je važan uspeh govori i činjenica da je Azerbejdžan država koja je najviše nagrađivala svoje sportiste za zlato na Olimpijadi. U dizanju tegova bili su prvi, u stvari, za njih se takmičio Bugarin koji ima njihovo državljanstvo.
Koliko si se menjala kroz odbojku? Koliko te je ona čeličila i koliko ti je uzela?
Ja sam odavde otišla sa 17 godina, dok su moji roditelji, sestra i brat ostali u Gacku. Nije to baš lako. Neću da kažem da sam bila prepuštena sama sebi, ali sam sama proživljavala neke trenutke. Nisam imala mamu i tatu svako veče kada dođem kući da im se požalim, i mislim da sam tako sazrela. Generalno, ne samo odbojka, nego sport uopšte, nosi mnogo odricanja. Onda čovek mora da bude siguran u to da je odbojka ono što želi i da mu ne bude žao jednoga dana što je propustio neke stvari. Ja sam to oduvek znala i kada sam propuštala neke stvari, kao što je matursko veče (bila u Poljskoj sa juniorskom reprezentacijom prim. aut.), bilo mi je teško, ali kasnije sam, posle niza godina, uvidela da sve ima svoj razlog i da se sve dešavalo kako treba. U svemu ovome je od velikog značaja bila podrška roditelja
Tvoja ekipa Rabita sezonu je završila na prvoj poziciji. I u narednoj, šestoj sezoni, ostaješ na istoj adresi. Šta očekuješ? Kakve su ambicije kluba i tvoje lične?
Čudna je situacija u Azerbejdžanu. Pomenula sam onaj uspeh kada nas je i predsednik primio. Prošle sezone isto smo igrali u tom takmičenju, stigli do finala i tu izgubili. I kao da se ništa nije desilo. Srebrna medalja na Svetskom klupskom prvenstvu….kao da nismo ni igrali.
Pre svake sezone u klubu postave ciljeve: ako igramo svetsko idemo na zlato, Liga šampiona, opet zlato i naravno, domaće prvenstvo, što se podrazumeva, zlato. Tako da se i u sledećoj sezoni ide na tri zlata.
Kakvi su navijači tamo, koliko se navijanje razlikuje?
Oni imaju klub Azarel sa kojim smo, dok sam igrala u Užicu, u Jedinstvu, imali meč. To je bio moj prvi dodir sa Azerbejdžanom. Sećam se da je autobus došao ispred sale i mi nismo mogle da izađemo od navijača. Onda su nas proveli na neki drugi ulaz i onda kad smo ušli, ostali smo zapanjeni. Svi su bili obučeni u crno. I zamislite da uđete u dvoranu koja prima nekoliko hiljada ljudi obučenih u crno koji skandiraju Azerbejdžan. Mi smo tada bile mlade, ali je na nas veći utisak ostavila atmosfera na utakmici, nego sama igra. Mada smo poražene sa 3:0
I sad je to tako kad se igraju evropske utakmice. Kad se igra domaća liga uglavnom su svi protiv nas. Godinama smo već lideri, a svi žele da se to promeni.
Kako vidiš nastavak svoje karijere?
Ne znam. I kad sam prve godine otišla u Baku nisam planirala da ostanem toliko dugo. Mi faktički potpisujemo ugovor na godinu dana. Nije sad da nemam ponuda, imam i sa drugih strana, ali već kad sam se tu navikla, i kad mi je tu dobro, imam društvo, kad su u klubu korektni, nemam potrebu ništa da menjam. Tek kad se sezona završi gledam šta dalje. Još uvek ne razmišljam dokle ću da igram, samo da me zdravlje posluži. Nemam nekih želja. Volela bih svakako da se desi da Saša i ja igramo makar u istoj državi, da ne kažem u istom gradu. Koliko je to moguće, ne znam, ali je to neka želja.
Gde se vidiš i čime ćeš da se baviš kad završiš karijeru?
Većina sportista nakon igračke karijere prelaze u trenerske i menadžerske vode, mada ja sebe ne vidim u tome. Iako se držim onoga: nikad ne reci nikad (smeh), uvek sam govorila kad završim sa odbojkom, želim da izađem skroz, da budem samo posmatrač. Pošto još imam vremena da igram, ne razmišljam o tome.
Koliko uspevaš da vidiš sve gradove koji igraš?
Uvek imamo vremena da nešto obiđemo, ali to je vreme uglavnom jako kratko. Bili smo sad u Tokiju, imali smo samo jedan slobodan dan, ali je to jako malo da se vidi takav megalopolis.
Obišla si pola sveta. Da li te je neki grad, predeo, mesto toliko oduševilo da si rekla: jao što je divno, volela bih tu da živim?
Ne znam, svaki grad ima nešto što vas iznenadi ili oduševi…ne znam. Evo, recimo, mogu da kažem za Tajland da tu nikad ne bih volela da živim. Potpuno je drugačije, dosta prljavo, hrana ima, za nas, čudan miris. Nije mi se dopalo.
Na kraju, da te pitam kako si uspela da ostaneš tako skromna i „normalna“, pored uspeha koji te je odveo daleko od rodnog grada?
Ne znam, možda se odgovor krije u onome o čemu smo na početku pričali, a što bi se podvelo pod kućni odgoj. Da je to kako su nas naučili kući. Nema smisla da se ja ponašam drugačije. Ovde sam odrasla, išla u školu, a to što sam obišla pola sveta, nema razloga da me promeni. Takva sam kakva sam. (smeh)

Sanja RB.JPG

Cijeli intervju je preuzet sa; http://mojahercegovina.com/sve-je-on...treba-da-bude/
Sanja ima i svoju fan grupu na Facebook-u pa nam se pridruzite i posjetite nas
https://www.facebook.com/pages/Sanja...42794902431184